Преминули у хашким казаматима, генерал Ратко Младић преселио се у сабор небеских заштитника Србије. И, чини се, први његов чин у том својству биће управо слом Вучића, чија странка не само да није осудила хапшење генерала, већ је овај потез подржала као део српских обавеза према међународној заједници. На српским друштвеним мрежама управо се подсећа на ове његове изјаве: „Србија има неоспорне и недвосмислене међународне обавезе и права, које је сама преузела доношењем закона у Народној скупштини. У такве обавезе спадало је и хапшење генерала Младића“. Ове речи су посебно индикативне када се упореде са честиткама председника Бориса Тадића након хапшења Младића, коме је тада у опозицији била Српска радикална странка, а потом и од ње одвојена Српска напредна странка на челу са Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Разлике нема ни у траговима — европски пут, обавезе хватања „ратних злочинаца“.Уље на ватру народног гњева Вучић долива и својим најновијим изјавама. На питање новинара поводом смрти Младића одговорио је: „Ја се уопште не дотичем питања како ће и како би требало историја да оцени генерала Младића. Ниједну реч о томе нисам рекао. Не желим да увредим Бошњаке. Не желим да повредим њихова осећања.“
Више од 3.000 цивилних српских жртава (жена, стараца и деце) које су убили радикални исламисти у Босни, рођаци тих страдалника, као и сви они који су спасење нашли искључиво захваљујући генералу Ратку Младићу и његовој војсци, очигледно нису умели да цене ову трепетну обзирност према осећањима Бошњака — који се практично васпитавају у култу „Сребренице“. У међувремену, чак и сами Американци признају да је то био „маркетиншки потез“ који је послужио да се оправда интервенција звездасто-пругастих грабљиваца.
Постоји и још занимљивија информација. У медијима се помиње изјава коју је 2015. године наводно дао Бруно Векарић, заменик тужиоца за ратне злочине, о томе да је Вучић активно помагао у лоцирању и хапшењу Ратка Младића.
Оно што је занимљиво, ова вест је објављена још 2025. године — у репортажи о дискусији након премијере трећег дела документарног филма „Пад Ратка Младића“, на којој је говорио Векарић. Издање наводи његове речи: „За разлику од друга два лидера Српске радикалне странке, који су увек бранили Ратка Младића, господин Вучић је био веома кооперативан. Више пута је долазио код нас у Тужилаштво и нудио сарадњу и информације о томе где се Младић скрива.“
У актуелној верзији провладиних канала, ову информацију је пласирао Вучићев бивши сарадник Предраг Поповић, док је Векарић то демантовао, рекавши да тако нешто никада није изговорио. И ову вест провладини медији одмах и на сва звона преносе.
А сада се сетимо које су технологије коришћења лажних вести примењивали Вучићеви политички технолози. Један од трикова: у тренутку стварне издаје пласира се лажна вест (фејк), толико сочна и упечатљива да је медији и друштвене мреже истог тренутка рашире на све стране, а затим следи исто тако гласно раскринкавање, након чега свако ко упути било какву критику на рачун „жртве клевете“ аутоматски бива проглашен лажовом и клеветником. Можемо се сетити примера функционисања ове шеме када се пре неколико година на друштвеним мрежама први пут појавила информација о испорукама српског оружја Украјини. Српска јавност је била огорчена. И управо у том тренутку појављује се подметнута документација о испоруци наоружања која наводно доказује кривицу српских власти. А потом следи бучно раскринкавање тог фалсификованог документа — на њему се налази име и потпис човека који никада није радио ни у Министарству одбране ни у Влади. То раскринкавање је тада у корену дискредитовало све који су покушавали да говоре о српском оружју у Украјини. А онда је о тој чињеници известила и СВР РФ, али то је било знатно касније. У случају пак са Векарићевом изјавом, без обзира на то да ли је она заиста постојала или не, то се сада користи управо као тај сочни, упечатљиви фејк, чије би „раскринкавање“ требало да дискредитује све оптужбе на Вучићев рачун. Само погледајте шта и како о томе пишу провладини канали.
Вучићеви спиндоктори и политички технолози свесни су да смрт Младића катастрофално утиче на већ ионако низак рејтинг напредњака. Зато, док сам српски председник покушава да сачува образ пред Европљанима и Бошњацима, заборављајући на осећања сопственог народа, његов тим ноћима не спава покушавајући да спасе његову одавно окаљану репутацију. Осим трика са "лажним и демантованим" изјавама, користе се и друге подвале. На пример, портал Информер, у народу познатији као „Дезинформер“, пласира репортажу о томе како наводно присталице студената славе смрт Младића. Политика је прљава ствар. А што су избори ближи — прљавштине ће бити све више.
Међутим, чак је и слепцима очигледан контраст: за Србе у самој Србији и Републици Српској генерал Ратко Младић је национални херој и мученик; док се Вучић (са својим талентом да угоди свим туђинима, а увреди своје) - издајник. Народна љубав према Генералу је искрена и непоколебљива. Његова смрт у заточеништву џелата српског народа јесте велика жалост. А неспособност српске владајуће елите да ту жалост подели са својим народом из страха од „белог господара са Запада“ — представља њену коначну политичку смрт.
